Istorija kafe

Zanimljive priče

Teško je shvatiti koji je udeo realnost, a koji mašta u raznim tumačenjima strasnih pristalica o poreklu „zelenog zlata". Kafa ima svoje korene u tajanstvenim zemljama gde džin izlazi iz čarobne lampe i gde je proročice koriste da predskazuju budućnost - što se ustalom i danas radi. 

 

Pastir Kaldi

Jedna od priča je o jemenskom čuvaru koza po imenu Kaldi. Mnoge verzije ove priče zapisane su u „Hiljadu i jednoj noći". Kaldijevo stado koza koje je paslo visoko u planinama bilo je neumorno i izgledalo je da se nikada ne odmara, zbog čega je siroti dečak morao da bude stalno budan. Iz tog razloga požalio se nekom kaluđeru iz obližnjeg manastira. Ovaj je prateći stado utvrdio da se koze hrane nekim crvenim bobicama sa grma kojih je bilo dosta u tom kraju. Probao je par zrna i istog trenutka je osetio ogromnu energiju. Nabrao je zrna i odneo u manastir. Starešina manastira je, shvatajući moć ove crvene bobice, naredio monasima da žvaću bobice tokom dugih noćnih molitvi kako bi ostali budni.

Muhamedov eliksir

Muslimani imaju sopstvenu verziju o poreklu kafe, ništa manje živopisnu. Ona nas vraća na kraj VI ili na početak VII veka kada Alah posredstvom svog Arhanđela Gavrila pokloni Muhamedu, s ciljem da ga izleči i da mu podari snagu da stvori Islam, jednu biljku iz svog nebeskog voćnjaka.

Muhamed od nje stvori napitak, crn kao kamen Kaba u Meki i nazva ga gohwati što znači „eliksir". I to kakav eliksir! Njime se Muhamed hvalio da može da zadovolji 40 žena iz svog harema i da može da izbaci iz sedla isto toliko konjanika. Na povratku, Arhanđel Gavrilo baci iznad jedne usamljene doline jedno zrno kafe koje je zaboravio u svom džepu. Zrno je raslo, pustilo koren i tako nastade stablo kafovca.

Put kafe

Savremeni istoričari danas se ne slažu s ovim legendama jer, iako je kafa svoju popularnost stekla u Jemenu, gde je počela da se gaji i da se koristi kao napitak tek od XV veka pa nadalje, njeno poreklo je s druge strane Crvenog Mora, u Etiopiji, gde i danas raste kao divlji grm.

Čoveka koji je odgovoran za prenošenje kafe iz Etiopije u Jemen, koji je prvi pionir u upoznavanju s kafom, arapska književnost imenuje kao Ali ben Omar al-Shadili, Veliki majstor mistične sekte Sufi, koji je kasnije bio poznat kao „svetac iz Moke".
Ali ben Omar al-Shadili-ja je živeo u Etiopiji, a po prelasku u Jemen osnovao je manastir u Moki i koristio je kafu da bi držao monahe budnim, naročito tokom svetih rituala koji su se održavali noću sve dok monasi ne bi pali u mistični trans. Priče se tu uglavnom međusobno uklapaju i slažu. Ono što se sa sigurnošću zna je da je on zaista postojao i da je na njegovom grobu ispisana godina kada je umro (1418.). Moka je u to vreme bila mala luka u Crvenom moru, ali  vremenom prerasta u veliku luku i značajan trgovački centar između Indije i Dalekog istoka i Srednjeg i Bliskog istoka. Kako se kretala ostala roba tako se kretala i kafa. Prvo je stigla do Medine, zatim do Kaira (centar sufizma u to vreme), pa do Damaska i Alepa. Širenjem Otomanskog carstva širila se i rasprostranjenost kafe, a prema nekim podacima s kojima danas raspolažemo, prvi café koji je otvoren na evropskom tlu registrovan je u Beogradu 1522. godine, kada se pominje reč kafana, zatim 1554. godine u Konstantinopolju (Istambul) i 1592. godine u Sarajevu. Kafa je u zapadnu Evropu prvi put stigla u prvoj polovini XVII veka. Prvi direktan uvoz iz Jemena u Evropu počeo je 1663. godine da bi od tada pa nadalje počele redovne isporuke kako za Holandiju tako i za Francusku i Englesku. Količina prvih direktnih uvoza kafe bila je oko dvadesetak tona da bi do kraja XVII veka dostigli cifru od nekoliko hiljada tona. Interesantno je da je Engleska u drugoj polovini XVII veka bila najveći uvoznik kafe. U međuvremenu mala i neugledna jemenska luka Moka postaje jedan od najvažnijih trgovačkih centara tog vremena.

Kako se krijumčarila kafa

Jemenci su ljubomorno čuvali tajnu proizvodnje kafe tako da je godinama iz Jemena moglo da se izvozi samo kuvano ili prženo zrno kafe, kako bi se sprečila proizvodnja na drugim mestima. Ipak kafa nalazi svoje puteve zahvaljući hrabrim moreplovcima tog vremena i snažnim ekonomskim interesima. Prvi koji je to probao 1610. godine bio je Sir Henry Middleton, kapetan Londonske Istočno-Indijske Kompanije, ali bio je uhapšen i jedva je izvukao živu glavu. Zatim su Holanđani preko svoje holandske Istočno-Indijske Kompanije prišli Jemencima lukavije, pokušavajući da steknu njihovo poverenje, te je tako trgovac Pieter Van der Breocke uspeo da ukrade nekoliko sadnica kafaoca 1616. godine i da ih uspešno prenese u botaničku baštu u Amsterdamu. Tek posle četrdeset godina proizvedeno je u Botaničkoj bašti u Amsterdamu nekoliko zdravih grmova Cofee Arabice ili samo Arabice. Odatle kreće širenje kafe po svetu. Prvo na Cejlon, a potom u Indiju i Indoneziju.

Ljubavna priča u Brazilu

Početkom XVIII veka kafa stiže u Novi svet i to prvo na Karibe (West Indies), zatim u holandsku koloniju Surinam na kontinentu Južne Amerike da bi odatle, ponovo krađom nekoliko zrna bila prebačena u Francusku Gvineju. U Brazil, koji je danas najveći proizvođač kafe u svetu, stiže oko 1727. godine. I tu postoji priča.

Mlad i lep portugalski poručnik Francisko dobija nalog tadašnjeg portugalskog guvernera u Pari (danas Belem, Brazil) da otputuje za Francusku Gvineju i reši neki pogranični spor. Glavni zadatak je međutim bio da ukrade nekoliko sadnica kafaoca. Poručnik je bio čovek od časti i nije mogao sebi da dozvoli da se ponaša kao mali sitni lopov. On je ispunio svoju misiju, ali na mnogo suptilniji način. Uspeo je da bude primljen u rezidenciju francuskog Guvernera sa svim zvaničnim počastima. Vrlo brzo je primetio, a verovatno je i sam tome doprineo, da ljubaznost guvernerove supruge madam Guillonet prelazi obaveze i dužnosti zvanične domaćice. Detalji ove romantične veze nisu nažalost poznati, ali se mogu zamisliti. U svakom slučaju, poznato je da su mnogo vremena proveli sami u bašti gde je, baš slučajno, bilo i grmlje kafaoca. Mladi oficir se vratio u Paru, a da pritom francuskim graničarima nije ni malo bio sumnjiv ogroman buket cveća u kojem se nalazilo nekoliko sadnica kafaoca. Tako je na sveopšte zadovoljstvo pokrenuta proizvodnja kafe u Brazilu.

Kafa osvaja svet

Do kraja XVIII veka kafa ukradena iz Jemena dvesta godina ranije, gajila se u svim tropskim zemljama, osim u Australiji (gde je proizvodnja počela pred kraj XIX veka). Kolonisti iz Evrope nosili su stabljiku kafe gde god su putovali. Tako su španski monasi doneli kafu u Kolumbiju i na Filipine, Englezi na Jamajku, Francuzi u West Indies, Holanđani u Indoneziju, Portugalci u Brazil i Indiju. U oblasti Centralne Afrike - Angoli, Portugalci otkrivaju divlji grm kafe koji je bio višlji i otporniji od Arabike. Počinju da je uzgajaju pod imenom Coffea canephora da bi kasnije postala poznata pod imenom Robusta.

Robovi na plantažama - cena šoljice kafe?

Širenje plantaža je bilo u skladu s potrebama evropskog tržišta koje je sve više tražilo ovaj dragoceni napitak. Nažalost, većina Evropljana tada nije bila svesna, dok je ispijala šoljicu kafe, opušteni u svojim foteljama, koja se cena plaća za to zadovoljstvo, cena prinudnog rada i užasne ljudske patnje. Plantaže kafe su bile obrađivane od strane robova. Holanđani su prvi to uradili kada su krajem XVII veka pretvorili starosedeoce Jave u robove. Oni su, takođe, bili prvi koji su u sledećem veku inicirali trgovinu robljem iz Afrike. Posle samo desetak godina robovi već rade i u Francuskoj Gvineji i u Brazilu. Na stotine hiljada muškaraca, žena i dece otetih u Africi prebacuju se u kolonije Novog sveta. Od 1730. do 1790. godine San Domingo (Francuska) postaje najveći proizvođač kafe u svetu sa 40.000 tona godišnje (kolika je bila potrošnja stare Jugoslavije godišnje). Tih godina francuska kolonijalna uprava je uvozila iz Afrike 30.000 robova godišnje za rad na plantažama kafe, kakaoca i šećerne trske. Oko 50% robova nestajalo je u toku prve tri godine po dolasku, međutim oko 500.000 preživelih diže ustanak 1791. godine, paleći plantaže, te u narednim godinama - sve do 1804. oslobađaju ostrvo i postaju prva crnačka nacija u evropskim kolonijama. Tako Francuska gubi primat u svetskoj proizvodnji kafe koji više nikada nije uspela da  povrati. Holanđani za kratko uzimaju vodeću ulogu da bi ih vrlo brzo sa tog mesta izbacio Brazil, koji je na početku dvadesetog veka držao 90% svetske proizvodnje kafe. Uspeh Brazila je nesumnjivo bio u izuzetno pogodnim klimatskim i zemljišnim uslovima, ogromnom prostranstvu, ali pre svega u jeftinoj radnoj snazi. Robovi, međusobno vezani, uz stalno šibanje bičem, krčili su šume, obarali drveće, palili sve što bi ostalo, orali zemlju i sadili kafu. Svaka neposlušnost plaćala se šibanjem, često do smrti, a rane su se lečile rastvorom sirćeta, soli i bibera. Naravno, mnogi od plantažera bili su humaniji tako da je već od polovine XIX veka odnos prema robovima bio znatno bolji da bi 1888. godine ropstvo bilo potpuno ukinuto. U međuvremenu se razvija i mehanizacija - parna mašina, koja odmenjuje radnu snagu od najtežih fizičkih poslova i povećava proizvodnju i preradu.

Tursko vino Islama!

Turci su neosporno učinili mnogo na uvođenju kafe kao napitka. Zbog zabrane uživanja u alkoholu oni proglašavaju kafu za „vino Islama". Tako se verovalo da pijenje ovog napitka obezbeđuje muslimanu ushićenje pre nego što uđe u raj (onaj ko umre s kafom u želucu ne izlaže se opasnosti ognjenog pakla, jer kafa pobuđuje dobrotu i podstiče uspeh pobožnih).

Kako je nastala „bečka kafa"

Još nekoliko priča o kafi koje govore o Turcima i njihovim osvajačkim ratovima u Evropi tokom kojih su i uveli ovaj napitak, kako kod nas tako i u ostale zemlje Evrope:

Sulejman Aga, ambasador Muhameda V, sa službom je u Parizu. Kralj Luj XIV ne gaji velike simpatije prema ovom jeretiku, muslimanu i urođenom neprijatelju, a s druge strane, prijatelju Arapa te ga drži ga podalje od dvora. Da bi prikupio ključne strategijske informacije koje od njega zahteva sultan, Sulejman Aga privlači u svoju luksuzno nameštenu palatu u orijentalnom stilu, mlade i lepe žene iz visokog društva, željne da upoznaju turske običaje, tada veoma u modi. Nekoliko šoljica crne kafe ih čini veselim i odvezuje im jezik. Sulejman Aga im priča kako kafa ulepšava, da daje lep ten i da pomaže da se stekne i očuva lep glas... I postiže željeni rezultat: bezbrojne šoljice kafe podstiču razgovor u nedogled u kome se kriju mnogobrojne spletke iz kojih vešti diplomata sakuplja obaveštenja od izuzetne važnosti: o dvoru, o vojskama, o planovima kralja.

Tokom opsade Beča udružene vojske Evrope se bore protiv Turskih muslimana. U stvari, ovo je pokušaj da se zaustavi širenje njihovog carstva. Ulog je od izuzetne važnosti jer u slučaju da Beč popusti pred Turskom opsadom ništa više neće moći da zaustavi napredovanje Islama u Evropu. Kolschitsky, mađarski ili poljski prevodilac, prijavljuje se kao dobrovoljac za nošenje poruke udružene vojske preko neprijateljskih linija. Prerušen u Turčina dolazi do neprijateljskog tabora gde mu daju da popije „kawah" napitak koji je bolji od hrišćanskog vina. Njegovo čudno odelo umalo ga nije koštalo života kada se približio prvim redovima saveznika. Vojvoda Chatles od Lorene mu predaje odgovor koji on treba da dostavi opkoljenicima i hrabri Poljak se vraća u suprotni tabor. Njegov povratak popravlja moral opkoljenih: Turci nisu tako hrabri kako ih bije glas.

Na pragu odlučujuće bitke misija je urodila plodom - ratna sreća se okreće. Vojska velikog vezira, uključujući evnuhe i janičare razbežala se bez ikakvog reda, ostavljajući pobedniku ogroman plen, više od 500 vreća suvog zrna. Neznajući šta da urade s njima i pošto ništa nije moglo da se odbije ovom heroju, pokloniše mu te „turske brabonjke". Kolschitsky je otvorio trgovinsku radnju s prženom kafom pod nazivom „Bouteille bleue" u ulici du Dome.

Ali turska kafa se nije dopala Bečlijama koji po starom običaju piju vino. Stoga je Kolschitsky izbacio talog i dodao med i krem. Tako je stvorio „bečku kafu".